Бранич

6

,Б Р А Н И Ч"

Првобитна схватања о људској заједници била су изражена у религији , те су и народи старст века у својој еволуцији ишли путем који су им њихове религије опредељивале. Утицај религија старог века на друштвени живот био је неизбежан, јер су оне постале и развиле се у породици, првобитно|ј људској заједници, те је и њихова вредност била у социјалној вредности њихових догми. Њихов утицај испољио се у првоме реду у организацији породице, од које су створиле најсолиднију установу старог века, са принципом неједнакости у њеној унутарњој кокституцији, јер су сва права припадала само старешини породице. Како под њиховом влаш^у није био само приватни, већ и јавни жи.вот, њихозим утицајем организована је и држава, која је у себи спа|јала двојни ауторитет, који данас међусобио деле држава и црква. Са божанским ауторитетом који су јој религије омогућиле, држава старог века организовала је режим у коме се није знало за личну слободу, и у коме је сваки држављанин био потчињен држави душевно, телесно и кмовно. Целокупна организација друштва тога доба почивала је на хијерархији власти постављеној на сили. Та ;је власт почињала са старешино-м породице, са његовом неограниченом влаш-Ку над женом, децсм и робовима. Над свима неограничену власт имала је држава као апсолутни господар свих божанских и људских ствари. Уколико се доцније људски дух развијао и стварао нове појмове и назоре, супротне онима који су потицали из религијског схватања, утолико се мењала сама организација друштва. Уколико је човек успео да открије принципе који су одговарали његсвој рационалној природи, утолико је успевао да себе отргне од утицаја тадање религије и њене свемоКности и да створи нове појмове о себи, праву и правди, главним регулаторима свих друштвених односа. Новим духсм препорођен је антички свет, јер је његовим утицајем створен нов морал, «аучни и уметнички покрет и нови погледи >на међусобне односе појединаца и њихове односе према заједници. У томе новоме покрету почеле су се испољавати тежње да се проучава човек и његов живот у заједници, а тако исто и оне врлине које омогуКују >и осигуравају друштвени живот, како би се остварило што снажније јединство заједнице. Под оваквим утицајем дубоко религиозно схватање о појединцу и заједници постепено се преображавало у правно схватање, те је сада први пут испробаш да ли друштвени живот може пс-стојати без религИјске основе. У новом друштвеном систему створеном но'ВИМ схватањима и погледима појединац је сматран слободним, али његова слобода није схва Ј пена као еманација његове личности, јер је свој извор имала у политичкој организацији друштза. Дру:итвена организација почивала је и сада на приеципу власти, па ма у коме сблику да је била државна управа: монархијска, републиканска, аристократска или демократска, јер је схватање о човеку и грађанину претстављало увек један исти појам, јер се није схватало да су појединци могли пришадати и себи, а не само зајодници. Уколико је било револуционарких покрета, било их је увек ради политичке једнакости, а никада ради грађанске слободе, или личне независности. У таквом друштвеном систему појединац није значио ништа и био је само у његсвој служби.