Бранич

68

„БРАНИЧ"

сзставу не сдговара саставу иначе надлежне власти, — ми бисмо без икакве потребе унели у, иначе компликовани систем Ванпарничног поступка код решавања претходних питања, само једну комбимацију више и тиме тај систем још више замрсили. Сем тога, такво поступање не би сдговарало ни стању ствари. Сваки суд је апсолут.-.з неквалификован да решава мериторно једно правно питање које је из његове надлежности изузето, без обзира да ли он по свом саста-ву личи на власт, која је псзвама да о том питању решава. Разлог што једна власт не може да решава једно правно питање за ко-је је надлежна друга власт, није у неспоссбности прве власти да то <питање лравилно реши, ве^ у начелу поделе власти и у уставној норми (чл. 6) да никоме не може судити ненадлежни суд. Међутим, ако један суд не може меритсрно да решм правно питање стављено у надлежност другог неког суда, сн по закснском ОЕлашћењу може то питање да реши као претходно питање сд чијег -Ке решења зависити његова одлука о главној ствари. Кад се такво питање решава као претходно питање, онда се квалификованост и састав органа кој-и решава, не^е управљати према претходном питању, ве Ј ћ према главном 'питању, јер ко је квалификован да реши меторно главно питање, квалификсвам је да реши и претходно питање, које се у ствари појављује као једно споредно питање у односу према главном питзњу, као моти-в за одлуку о глаеном питању. Тако у парничнсм поступку срески судија решава неограничено претходна питања за чије мериторно решење је о« алсолутно ненадлежан, пошто та питања спадају у надлежност зборних парничних судова, управних власти сдносно судова и кривичних судова. Ми сматрамо, да би законодавац у ВП најцелисходније био решио проблем о одлучивању о претходним питањима из јавног и приватног права да га је решио на исти начин како је решен у ГРПП. Према томе не би требало дозволити да ванпарнични судсви нагоне странке да оне код надлежне власти поведу, често противу своје воље, поступак о претходном питању. Разумемо да је закснодавац многе правне одношаје, чије је уређење од општег значаја, одузео од диспозиције појединаца и наредио да -ће се поступак о тим одношајима код ванпармичног суда покретати по службеној дужности. Али кад је већ псступак покренут и кад је ванпарнични суд уолште овлашћен да решава и претходна питања, чиме је испуњен услов да покренути ванпарнични пссгупак о наееденом правном одношају доведе до коначне одлуке, онда није било ни потребно ни целисходно овластити ванпарнични суд да упути странке надлежној власти ради решења претходног питања, кад оне то по сопственој иницијативи не желе да учине. Ово нарсчито вреди за претходна питања из области приватног права у коме је најосноеније и најмстакнутије начело, диспозиције странака, и то начело треба псштовати колико је могуКно и не повредити га тамо где за то нема- никакве потребе. Зато би требало дозволити ванпарничном суду да решење претходног питања уступи надлежној власти, само кад је поступак о том питању код надлежне власти већ у току. Даље не би требало разликовати решавање чињеничних п-итања од правних питања код одлучивања о претходним питањима, јер су