Бранич

РЕЧ-ДВЕ О УЛОЗИ ДРЖАВНИХ ТУЖИЛАЦА

Један од >начина по којима се сбавезе гасе јесте и преб-ијање једког дуга> за други. Исткна, § 903 Грађ. зак. гсвори о узајамности субјеката одређеног дуговиноког односа, али тај императивни карактер, та природа пребијања не искључује и могућност пребијања какво имамо у оеом свде случају. Суд, наиме, налази да је окр. К., уговарајуНи с оцем прив. учесника пребијање свога дуга према његсвом сину зз потражива.ње које је он — окривљени — имао према оцу прив. учесника због оште-ћеног грожђа, био у доброј вери да је отац приаатмог учесника, као глава породице, ово угоеарање извршио< у сагласкости с при-в. учесником, својим усвојеником, те да је скрмзљени био у праву кад је сматрао угашеним свој дуг према приватном учеснику. Како се и путем пребијања дуга за дуг исти сматра плаћеним, однооно вра^еним, — ка«о то у формули положене заклетее стоји —, то суд налази дз у радњм смриељеног К., што је заклетву положио у том смислу, мема дела кривсклетства за које се оптужује, јер у тренутку полагања заклетве окр. К. био је свестан својих речи да је дуг исплатио. С обзиром на постојање такве свести, отпада могућност постојања умишљаја о лажној заклетви, који умицЈљај претпсставља битни елеменат дела^ из § 144. КЗ. Да је опт. К. заиста уговор-ио пребијање дуга с оцем приватног учесника, суд се уверио из казивања окр. К., ксје је поткрепљено и казиеање-м самот прив. учесника да зна да је уговорено пребијање дуга у питању. То пак што прив. учеснмк није пристао доцније на уговорено пребијање, по нахођењу суда не може да утиче на мишљење суда да на страни окр. није било кривоклетства у тренутку полагања заклетве. Најзад, када је прив. учесник инсистирао за своје потраживање, окр. К. му је, по савету испитаног сведока А., ипак иоплатио дуг, што уверава суд да окр. К. не би заклетву ни положио да отац прие. учеснжа није пристао на пребијање свога дуга за дуг скривљенога према његовом усвојенику — прив. учеснику, или да су то питање отац приватног учесника и приватни учесник сами расправили и пре полагања заклетве окривљеног известили, јер овако он мије знао за њихово неслагање. По објављеној пресуди, пропраћеној језгровитим разлозима, државни је тужилац изјавио да улаже ревизију, док су бранилац и окривљени изјавили да су с пресудом задовољни. Пресуда је дсстављена државном тужиоцу и он је накнадно изјавио да ревизију правдати «е-ће, услед чега је решењем одбачена. ■ Овај случај даје нам псвода да кажемо реч-две о државним тужиоцима и њиховим оптужницама. Било је досад често речи о тешкој, по некима нимало завидној улози државних тужилаца с сбзиром на особеност њихове функције, при чему је било разних мишљењз о њихсвим правима приликом вођења извиђаја, истраге, подизања сптужнице и заступања исте на претресу. Било је и таквих мишљења да државни тужиоци нису самсстални у доношењу својих одлука, ве-К да се приликом доношења истих држе меког мерила које за многе од нас није ни јасно ни схватљиво. Верујемо да мишљења која иду тако далеко нису нити могу бити сасвим справдана, али да нису ни сасвим неоправдана доказ су разни случајевима из прзксе. Тако на пример по једној кривици по ксјој државни тужилац једног суда