Бранич

„БРАЊИЧ"

Па како се по §§ 40 и 42 Трг. зак, уговор о ортаклуку тргоеачке природе може доказивати само писменом исправом ипи лризнањем стра1на!ка, а тужилац писмену исправу не подноси, то је тужбено тражење остало недоказано", Противу ове шресуде призиеног суда уложила је ревизију тужилачка страна, истичуки попрешну правну оцену ствари у томе, што је призивни суд нашао да је у спорнсм случају закључен тргованки ортаклук 'из § 23 Трг. зак., а не грађански из § 723 Грађ. зак. који не мора бити писмен. Касациоии суд вије уважио ревизију тужилачке стране, већ је потврдио призивну пресуду, а ревизијски навод, којим је призивнз пресуда нападнута због погрешне правне оцене ствари побио овим разлозима: ,,Јер је призивни суд, на основу чињеничног стања утвр-ђеног пресудом првог суда и наводима тужбе праоилно нашао, да правни посао, који је по изјави тужиоца закључек, носи сва сбележја трговачког ортаклука из § 23 Трг. зак,, а ме грађаноког ортаклука >из § 723 Грађ. зак., дајући тсм приликом и праено разлагање у чему се разл'икује трговачки и грађански ортаклук и да се та разлика огледа по природи посла. Па како је у овом случају лрирода посла трговачког карактера то је призивни суд правилно на спорни случај применио пропис § 23 Трг. ззк., налазе^и да исти није по §§ 40 и 42 Трг. зак. дсказан писменсм исправом, пошто тужена страна не признаје да је закључила уговор снако како га тужилац претставља, а сведоцима се не може доказивати .постојање трговачког сртаклука."

Ле о,ч А. Ал\ар, оудија Среског суда — Ћуприја Реч - две о улози државних тужилаца*) — Поводом једне ослобођавајуке пресуде Државни тужилац у Куманоеу олтужио је К. С., земљоделца из Тополовића, што се ш дзн 15 маја 1938 г., у смислу Извршне пресуде Општине рударске заклео, да је оштеКеном С. П. вратио дуг у изнссу од 257.— дин., иако му ову суму није вратио, те да би у оваквој радњи његовој стајало дело из од. I § 144 КЗ. После одржаног претреса и иззедених доказа, Окружни суд у Куманову донео је пресуду којом је окр. ослободио од оптужбе по § 280 КП, осуђују+ни га само на ллаћање бранилачке награде. Позивајући се на слободно судијско уверење — § 274 КП, суд је дао следе&е разлоге:

*) В. чланб« адвоката Владете Милетића из Ужица у Браничу за мај 1939 г. — Примедба уредништва.