Браство

ЈУЖНЕ ГРАНИЦЕ ДУШАНОВА ЦАРСТВА ја

Маћедоније и дао га своме заштићенику, који изабра Просек за боравиште, па се доцније не стиђаше, не само да присвоји дате му земље, но и да нападне на свога добротвора, Стевана. Стрез је тај покушај платио главом (1211.), а Стеван остаде господар маћедонеких земаља испод Шаре, над којима је неко време и Немања управљао, па се с правом могаше назвати првим венчаним српским краљем.

За слабе владе Стеванова наследника Радослава Бугари отеше Србима земље у северној Маћедонији. Имајући на истоку и северу два опасна суседа: Бугаре и Маџаре, који јој овпораваху право народности на свакој страни, а не имајући никаквог оближњег јаког савезника, — Србија до краља Милутина беше на непрекидној стражи, спремна у сваком тренутку, да поништи непријатељске намере, које се укрштаху на њеном сопственом земљишту; да ради на прибирању народне снаге и на унутрашњем унапређењу, како би у згодном тренутку могла наставити започето дело ширења. Смрт Асена 1 у Бугарекој (1241. и повратак грчкога царетва у стару престоницу на Боспору (1261.-2.) пружише нове изгледе препорођеној Србији.

Постојано и трајашно тирење јужних српских граница отпоче краљ Милутин. Он је уз језгру ершеких земаља приљубио простране покрајине Маћедоније до солунске равни, епирске границе и поречине реке Месте, па приморао грчког цара Андроника Старијег, не само да га призна за господара освојених земаља, но и да му у знак дружбе и пријатељства даде за жену младу кћер Симониду.