Браство

136 ДУР ДЕЛИЈА, ИДЕ ПАНТЕЛИЈА

Те своје раљости не умем вам ни испричати. Једва сам чекао да се вратим кући, те да кажем Анђелији да се више не плаши крвника Смапла !

Дође и тај жељени дан.

После једне славне победе над Турцима, учини се примирје, и наши се војници пустише кућама, да што прпраде у пољима. Ја полетим у Брезовац својој лепој Анђелији, И свим путем сам себи еладим како ћу се е њом видети, затрлити.... Али, ох мој драги господине, грло ми се стеже; не могу даље да говорим.....

Повле дужег ћутања духовник настави:

— Али — Анђелију застанем на умору!... Једва је саслушала причу о мом мегдану, осмехнула се као какав анђелак с небеса, пружила ми своју врелу руку, погледала ме жудно и — очи се њене следише у ме гледајући !

Заспа за навек!...

Четрдесет дана, после тога, ја нисам у цркви читао и певао, него вам управо плакао. Што год почнем читати или појати, завршим пљуском суза; кудтод пођем — на Анђин гроб ударим.... Е, веран Бог, онемиле ми сва она лепа околина, коју сам толико миловао; најпосле оставих браћи кућу и имовину: узех само своје оружје п ено оне лепе тканице, које ми је Анђа изаткала, док је бпла под мојим претеном; дођем амо, и покалуђерим се......

Данас сам, као што видите, човек стар, па ипак бих за Анђом заплакао, као дете за мајком. Смејаћете