Браство

_ у [22]

ГЛИША ТРЛАЈИЋ

— Дошао сам да учим: али неће нико да ме се прими, јецао је Глиша испрекидано.

Трговац га позове унутра и пружи му једну књигу, да чита из ње. Глиша је на мах престао, плакати. Очи му сенуше надом. Заборавио је на глад, заборавио на сиротињу своју. чудно се маши пружене му књиге и отпоче читати. Глас му је испрва дрктао од узбуђености, па је као и запињао, али се у скоро прибра, те је ишло као вода.

„Славни прота сегедипеки тешко да би умео лепше и „Вјерују“ очитати, но што га чита овај млади дечко са села из непознате му књиге!“ мислио је у себи честити трговац, пратећи и сам очима што је Глита читао.

Што јест, јест, лепо је умео читати!

Допао се Глиша трговцу, те га задржи код себе. Већ после неколико дана уписао га је у школу, у велику „латинску школу“, о којој је Глиша толико лепих ствари слушао од свога учитеља на селу. Тако је постао поново ђаком, постигао је свој смер, за којим је толико тежио и гинуо.

Пошто се мало сместио и ушао у ђачки ред, напише кући писмо. Писао је где је и шта је с њиме, и молио је родитеље, да му опросте, што их је својим тајним одласком бацио у тугу и бригу. Родитељи су му радо опровтили, па су му доцније, приликом, долазили и да га обиђу, да виде како му иде.

Добро му је ишло. Добротвор га је пазио као рођена сина. У брзо га заволели и наставници његови,