Браство

156 ГЛИША ТРЛАЈИЋ

ФиФера — сватовски чауши =— закићени марамама, цвећем и свиленим тракама, е чутуром о рамени, полазе из куће у кућу, купе евате. Свугде још испоручују и поздрав — од госта из Русије, „брата Глише“, који је дошао мајци у походу, а састрп у еватове.

Целом селу је мио и добро дошао, својој нани највише. Она и не скида очију са њега, колико јој је дичан и поносит у — сватовском колу. Лепа, нешто женска лика, смеђ, дугих образа, вита става; сад свира, у гајде Пеце свирца, сад води коло и ниже враголасте поскочице. Милина га гледати и слушати!

За све време, док се бавио као гост у своме милом велу, итао је готово сваки дан са својом матером, да походи кога сродника, пријатеља, кума, или друга из детињства. Право чедо нашега народа! Какво је племенито срце дмао, пуно љубави и човечности, нека нам каже и ова цртица из тих дана му.

„Једаред «ве враћао са неке походе, са својом матером. Јаша Циганин, који је био зрикав, сретне га пи, као његов сувед и вршњак, обрадује му се, ратири руке и викне, мило изненађен:

— А, гле „брат Глише“ !

— А, гле брата Јаше ., стпоздрави га Глиша, затрли се 6 њим и ижљуби. проливајући сузе од милине,

Мати га је по томе на само корила што сеес Цитанима љуби, а он јој се одгогара:

— Непмој, слатка мати! Та и он је, као год и ја, божје створење; па зар не видиш и како ме је усрдно и е раширеним рукама дочекао!“