Браство

О РРУА ПУБКИН А 15

дому и у свету, у породици и у држави, често уздише; да брине неку тешку бригу, коју пресеца дубоким уздасима. (Стан му је на Невском троспекту, најлешпој и најживљој улици петроградекој. И често он, по својим красно намештевим собама, хода дуго, дуго, не говорећи ником ништа; чело му се час ведри, час облачи; ход бива некад бржи, некад спорији, и по некад му ве га груди отисне дубоки уздах.

чКена његова, лепа, мила, добродушна Московка, сретнувши се е њим, насред собе, кроз благ осмејак рече :

— Доста, тако ти Бога! пашћеш најпосле у болест !

— Не стоји до моје воље, рече Милорадовић, емитнувши раменима: — туга у срце кад уђе, онау њему и дањива и ноћива; и гризе та, кад год сењој СВИДИ....

— Хајде да идемо тамо; да се настанимо, и да останемо. Ја ћу радо ићи, само ти да ве овеселиш !

— Душо драга! рече он жени: — из тебе товори твоје добро ерце; али овога посла ти не разумеваш ! Хвала ти за таку готовост; али ме остави да радим како радим....

Њена, пуна неког готово материнског учешћа, остави га, и удаљи се у другу собу.

Шта ли то толико мучи овога ерећнога мужа, овота свуда добро виђенога ђенерала '