Браство

ОТА ШТБКИ ИН А 15

дому и у свету, у породицину држави, често уздише; да брине неку тешку бригу, коју пресеца дубоким уздасима. Стан му је на Невском простекту, најлептој и најживљој улици петроградској. И често он, по својим красно намештевим собама, хода дуго, дуго, не товорећи ником ништа; чело му се час ведри, час облачи; ход бива некад бржи, некад спорији, и по некад му се к3 груди отисне дубоки уздах.

Жена његова, лепа, мила, добродушна, Московка, сретнувши се ве њим, насред собе, кроз благ осмејак рече :

— Доста, тако ти Бога! пашћеш најпосле У болест!

— Не стоји до моје воље, рече Милорадовић, емитнувши раменима: — туга у срце кад уђе, она у њему и дањива и ноћива; и гризе та, кад год ве њој СВИДИ. ...

— Хајде да идемо тамо, да се настанимо, и да останемо. Ја ћу радо ићи, само ти да се овеселиш !

— Душо драга! рече он жени: — уз тебе товори твоје добро срце; али овога посла ти не разумеваш! Хвала ти за таку готовост; али ме остави да радим како радим... .

Жена, пуна неког готово материнског учешћа, остави га, и удаљи се у другу собу.

Шта ли то толико мучи овога срећнота мужа, овота свуда добро виђенота ђенерала '