Браство

он пр РИС У ДУР и ДР И Да И и У –

16 О ТТ А-тУБриснА

ЈАВЕ

Звонце на вратима зазвони; Ђенерал се устави, да овлуша; мало доцније уђе слуга и поднесе му ову записку :

„Стјепан Милованов Љољић (Милорадовић) из Дубрава, у столачкој нахији, у Херцеговини“.

— А гле! викну ђенерал, и лице му се засија од неке велике радости: — Нек: уђе! Нек' уђе!

Повле неколико минута, међу ђенералом Милорадовићем и младићем Херцеговцем водио се овакав разговор:

— Па шта ти, Стијепо, еада желиш, да ја учиним овдје за тебе '

— Да ме намјестиш у војску, или у каку другу службу, не бих ли и ја постао срећан човјек!

— Срећан човјек! Срећан човјек! Срећан човјек! шапталле ђенерал за се, па, подигнувши глас, рече:

— Дијете моје! Ја могу учинити да уђеш у војску, и, ако се добро узучиш и узвладаш, напредоваћеш лијепо; временом можеш бити пуковник па и ђенерал; али..... срећан човјек... То је нешто са свим друго... То нити могу учинити ја; нити ти то може дати ова земља, макар да је оволика велика! Него бих ја теби рекао, да се манеш свега тога, и да се вратиш на своје огњиште, па тамо да се тавориш, чекајући да п Херцеговини настану ведрији дани !

Зашто, чикод упита младић, чисто збуњен од овога пзненаднога говора.