Браство

Лазар : Ниси '.... Опрости светла кнегињице ! Опрости мојој тренутној сумњи и допусти, да те запитам : коме је намењен тај лепи цветак '

Милица (као не разумевајући): Ову киту цвећа спремила сам своме миломе течи, нашем светлом граљу. Нека му ови љубимци његови, мили цветићи разагнају бар за чавак суморне облаке владалачке бриге с његовог високог чела.

„Лазар (љубоморно, за се): Али онај поменак у друсој руци !.... (Главно и ватрено): Кад је тако, светла кнегињице, а ти буди милостива и мени, најлеши, најмилији и најдивнији цвете, што икад ниче из крви прве властелинске породице....

Милиља, (насмеши се детињасто): Кнежевићу И сањаш !,... Та ја сам обично божје створење, као и ти.

Лазар (још ватреније): Не, не |,,..· Ти си анђео небески....

Милица (за се): ОХ, како ми годе овакве рзчи ! Срце ми обузима некакав чаробни плам, а душа ми се опшја неком небеском милином ! (гласно): то ти! сад сам опет анђео! Чав на небу, чав на земљи! (насмеје се).

Лазар (тледећи у поменак, за сеј: Ама коме ће онај поменак ' !.... (мало озбиљније): (), кнегињице, имај милости ! Не смеј се, не парај ово јадно верно срце....

Милица: А чиме, кнежевићу% Та ја нисам ратник ; немам никаква оружја ! (За се): Да цело су говорили о девојкама. Хајде да окушамо то верно срце. (Гласно) Кнежевићу , Хоћеш бити вољан да ми право кажет што ћу те упитати