Браство

169

ских новина, у којима се у правој боји описује управљање аустријанаца у Босни, тај ил се морао селити, или ако је Сарајлија, имао би посла са судом, јер су га обично тужилн Као велеиздајника. Тако је било са дичном сигурношћу.

Још Филиповић за своје диктатуре започео је а неколико година после њега наставили су скоро сви чиновници у Босни тај неизведљив посао: да од Срба створе Хрвате. Ту је било претње, улагивања, тамничења и награђивања. Аустријска политика, беше, да отуђе Босанце од Србије, а Хрватима то беше згода, да створе велику Хрватску на рачун Српства. Да се то постигне, ваљало је Босанцима доказати, да нису Срби, ваљало им је 04узети ћирилицу, ваљало је угушивати веру травославну. За Филиповића није нико смео рећи, да је Србин, већ: Босанац, и тешко ономе, који се томе противио; чав нису се смеле ни песме певати, у којима долази име: Србин. Док сам ја био у Сарајеву, а то је после Филиповића, власти нису хтеле да знају за српски језик, већ су га звале „земаљским језиком“; могу захвалити једном пријатељу у полицији, што ме не снађоше зле последице због тога, што сам једно вече у кавани с младим Србима, Сарајлијама певао: „ја сам Србин српски · син“, Влада није трпела ни ћирилицу, већ је натеривала људе, да јој пишу латиницом, а ћирилицом писане молбе, тужбе и т. д. није пи узимала, у поступак. Одбацивањем ћирилице и увођењем латинице као службеног писма учињена је неправда