Браство

не само Србима православне него п мухамедовске вере, јер су и ови последњи, не знајући турскога писма и језика, дописивали српским језиком и ћирилицом (богаташ Ченгић, кад год иде у Цариград, понесе неколико српских књига, да има шта читати).

Најтежи посао беше аустријанцима : сузбијање православне вере; то се није дало радити ни јавно ни отворено, него онако испод жита. Влада је истина привидно поштовала православну веру, али је широм отворила врата католичкој пропаганди и на сваком ју је кораку потпомагала. Довођени су мисионари, дизани су католички манастири, постављани бискупи, где их пређе није било; шта више почели су насељавати Босну Немцима из Немачке и Аустрије; прва им је насеобина била око Маглаја, а данас има насеобина, и по другим крајевима.

Овде ми је згодно да нешто забележим о српској цркви и њеним главарима. Православне владике седе данас у Сарајевуи Тузли. У најстарије време беше само један владика за сву Босну и седео је у манастиру Дабру; ову владичанску столицу завео је св. Сава 1220. године („Шематизам православне митрополије пи архидијецезе ДаброБосанске 1882.“ од Ђорђа Николајевића). Тек 1717. год. пренесе своју столицу по дозволи архијерејског сабора владика Мелентије Миленковић из Дабра у Сарајево, где је п данас. Прве владике биле су Срби, а од краја прошлога века до окупације Грци; ови су већином куповали своје владичанско достојанство од цариградског патријара