Браство

180

Сарајлије се не забављају само у граду, него излазе и у зеленило изван града ради шетње и забаве. Најчешће се — и то дети — излази у пивару у Ковачиће, где празником свира музика, а често се приређују и концерти. И иначе се излази на теферич у брда и на пољане. На једној такој пољани приредила је земаљска влада — званично име врховној управи — народно весеље приликом свадбе покојнога „надвојводе“ Рудолфа. Ту је било утркивања на коњма и пешице, бацали су камена, пели се уз углађене високе мотке, хрвали се ит.д. Ко је у којој утакмици победио, добио је награду. Занимљиво беше гледати метање камена. Турци довели своје а Срби своје најчувеније јунаке. Сваки је бацао по три пута. У два маха је Турчин добацио Орбину; трећи пут је Турчин први бацио и претурао стару белегу. Србин затури фес, дохвати ђуле — место камена метали су ђуде — и подвикне: „Помози боже, и свијетли ћесаре!“ па отиште. „Бог да прости“ и „Богте живео!“ повикаше Срби, кад видеше да је премашио. — Још занимљивије беше утрвивање пешице; опет је Орбин победио. Утакмичари су поскидали све одело и бацили га на гомилу, поскидали су и кошуље. Свакоме у руци беше дуга палица, виша од човека. Пошло их је деветорица, а до мете су трчали четворица. Страшно их беше погледати, кад се примицаху мети. Беху бледи као дувар, задували се, зној их облио по свему телу, а напрежу последњу снагу да утекну. И кад Србин први стиже