Браство

181

па од умора баш на мети паде, његови му прискочише и док га једни бришу и тару да не охладни, дотле га други онако мртва уморна грлеи љубе шт) им је образ осветлао.

Познавао сам се и с неколиким Турцима, од којих сам најчешће био с младим Мехмед-бегом Џенетићем. Врло ми често на ум падају његове

поверљиве речи: „Нисам ти ја, учитељу“ — не знају они, шта је то професор — „Џенетић, већ Рајковић“ — џенет-рај — „ал ми ђедови примише

ову вјеру, па како сам се нашао тако и остајем.“ Он ми је много причао о Турцима. Говорио ми, како се Турци страшно љуте на Султана, што их је предао Шваби, па би сад пре пристали, да им и Милан Бег (онда кнез Милан) господари, него да се врате султану. Од њега сам чуо, како Турци зову Херцега Виртемберга : Вртибрег, окружни суд; округли суд, земаљску владу: земљана влада, и то више из подемеха него из незнања. Исти Мехмедбег је више друговао са Србима него с Турцима; умро је у најбољем веку пре две године. — Добро сам се познавао и с Абит-ефендијом, који је пре окупације био јузбаша, а после се настанио у Новоме Пазару, и долазио је ради трговине у Сарајево. Он ми је много причао о Хаџи-Лојином устанку, као што ће се после видети.

Турци су куд и камо незадовољнији с окупацијом него Срби, но навикнути на слепу послу-