Браство

191

из сваке је по десетак пушака слало смртноносне вуршуме међу нападаче. Што год су живо у тањим кућама Аустријанци затицали, убијали су и клали — ни децу нису штедели. Наравно да су многи од њих главом плаћали, кад су у куће улазили. Куће су браниле и саме буле; многа је имала у свакој руци по малу пушку а у зубима нож, па испаливши пушке, ударала је ножем, до је бајонети не разнеше. Како су уз пут поред улица многа гробља са широким надгробним плочама, то су Турци запали за те плоче; сваки је пред 6обом отворио сандуче с Фишецима па је иза бусије тађао, док није погинуо, но сваки је дао скупо своју главу.

Борба је трајала до мрака. Браниоци су дотле скоро сви изгинули врло, их је мало заробљено. У тој борби пало је неколико хиљада Аустријанаца, но звавични извештај спомиње неколиво стотина. Сви су сахрањени у нарочитом гробљу, или на скривеним местима без икаква знака; у многе тробнице потрпано је по петнаест до двадесет лешина, а више гроба је на крсту само једно име записано — све то беше удешено, да се Власи не сете, те да не потавни сумњива слава аустријског јунаштва. Сутра дан ушао је Филиповић и одсео у конаку. Срби, Турци и Јевреји учинише му подворење. Србе и Јевреје примио је лепо, а на Турке се љуто осецао и грдио их; рекао им је између осталога и ово: „Каква вам је то блистателна, порта