Браство

22

њему многе не затекох, па међу њима ни Радована ни мога брата. Све је било отишло на „границу.“ У селу су били остали само старци и шипарци и вљасти и убоги, и ако је ових последњих у нашем крају било, хвала богу, врло мало. Чича Аксу је већ тада било седамдесет година. Он је био у целом нашем суседству једина „зрелија мушка глава. С тога смо сви у свима мало важнијим приликама ишли к њему за савет.

Кукуруз је био остао неокопан, а ливаде непокошене. Радника се није могло наћи, па ма дукатом плаћао сваку надницу. (О тога смо ми млађи, жене и девојке морали прионути послу, па колико сеи како се узмогне. Помишљати у овим данима на мобу био би само знак себичности; да крепа, поједина кућа није могла отаљати редовни посао, с тога смо ми били прибегли позајмици, п тако се радило из дана у дан, па „с Божјим благословом“ и о омањим празницима.

Кад су се наши последњих дана опраштали са својим укућанима, онда је тетка Стана испратила Радована до на вратницу и рекла му на растанку само ово: „Чувај синко здравље..... а богме ми се без образа не враћај!“ Њад смо једног дана имали да огрћемо њихов кукуруз, она ми у очи тога дана рече, да сутра понесем са собом мало артије и „мрчила“, те да јој нешто напишем. Кад смо били на крају врсте око великих заранака, онда она мене задржа да не улазим у другу, и постављајући ужину, она је диктовала,