Браство

23

писмо своме „добром сину“. Кад је копабаша излазио из врсте, онда је и писмо било готово и ужина је била постављена. Она га је још тог вечера однела општинском коморџији, који је сутра дан имао да иде к чашима на границу, приложивши уз њега три цванцика, два пара чарапа и једну чисту преобуку.

Поред других савета, које мати сину може послати и поред извештаја о кући и раду у писму су биле још и ове две тачке. „Ти знаш, како ја волим нашу Радојку. Она је мелем мојој изјаданој души.' Кад год доспе од посла, ње ето ма и на тренут да ме обиђе“.

Ово пак било је много важније. „Скоковићи су из дана у дан стајали прса у прса с Турцима и ннкад их се нису побојали. Ти идеш с таквом браћом и с толиком књажевом војском, па не треба да их се бојиш, да баш и ниси Скоковић. Куд остала браћа тамо и ти — само не у срамоту! Мајка не треба ни да ти спомиње шта треба да радиш с Меовићем, ако ти га где год око под ведрим небом угледа...“

Већ крајем Јуна и почетком Јула су почели долазити у Карановац први рањеници с Јавора. У нашој војној болници су били лекари већином Руси. Ја сам такође био болничар и имао сам прилике да од сваког појединца слушам извештаје из последњих битака. Мој покрајински понос је био изнад сваке мере, кад сам чуо једномишљеност свих рањеника у томе, да су се досељеници из сеничког