Браство

24

поља свуда показивали и најхладћији и најхрабрији. Они су увек били драговољно у стрелцима, с водником Радованом Охоковићем на челу. Алад им вера! Они међу њима, који су на бојном пољу и кости оставили, пали су за ослобођење своје потиштене браће и своје постојбине; они су се тако у исто време одужили часно својој новој отаџбини за њено 1остопримство и сва остала доброчинства. То је смрт Обилића и Синћелића, а ко њоме умре тај вечно живи,

Од неког времена је тета Стана сваког јутра већ од ране зоре на болничким вратима. Она нема чиме — нити у осталом сме — да понуди рањенике, али она хоће да ради, да се нађе на руци, а њена је преданост тако усрдна, да она самим простим рањеницима пада у очи, те је сви већ после прве неге и понуде благосиљају. Она се опет с особитом љубављу налази око оних, који су били заједно с њеним „водником“ или га бар познају.

Било је то опет на Илин дан. Таман година дана, од како је Радојка под прстеном. Чича Аксо се био поболео, те није излазио из куће. С тога је тетка Стана довела Радојњу у цркву, да се заједнички помоле Богу. Она јој истина није још венчана снаха, али је она милује, као да је сто пута венчана за њеног јединца, јер зна, да је и он воли. А већ ни то неће бити далеко. Одмах по свршетку рата вратиће се њен соко бар као четовођа ако не као командир, с орденима на прсима а стиман и уважен међу браћом. А, неће Бог