Браство

те смо одмах испратили ми. Али, кад смо сеу самом шанцу друг с другом погледали очи у очи, из свију наших грла се оте као из једног: а водник% — Он је лежао мртав на неколико корачаја пред шанцем.

· . . Иза мојих леђа одјекну неки страшан женски врисак, праћен тешким но дубоким уздахом из других женских груди. Кад сам се окренуо, видео сам Радојку са свим несвесну у тетка Станином наручју. Она је била бледа као крпа, а кад сам јој метнуо руку на чело, сав сам задрхтао од хладноће зноја, који ју је био пробио. Тетка Стана, је својим великим очима погледала час на њу, час на мене а час опет на рањеника, али то је био ауталачки поглед, чудан поглед, какав вам ниједан сликар не може насликати, поглед, који вам ни један песник не може описати: поглед ојађене мајке за изгубљеним јединцем.

— Бог је велики, тетка Стано; он му је можда тако одредио.

—- Хвада Богу на његовом суду, дијете...

Па ће онда у журби да Радојку изведе из ходника, иди боље, да је изнесе, са сузним очима додати: Пази Мићо на тога брата, тако ти Бога, као на свог рођеног, а ја ћу се кад доктори оду опет навратити. Дако се пи ова кукавица за који час мало поврати.

Како се и кад она с Радојком примакла, ја ништа нисам био приметио, занет с једне стране привијањем ране а с друге рањениковим припове-