Браство

39

Калуђерица Јевгенија тужила за царством, плакало, нарицала и кукала за својим сипом и ваљда утонула у таласима мора живота, и ту очекује на долазак „краља“ и повратак сина. Туга је њена тако велика, лепота тако дивотна, а сузне очи тако страхотне, да сваки онај мора умрети, тко је види.

Да се вратимо старинској жупи. У тој старинској жупи била је у ХГУ в. огромна „вртача“, коју је време засуло, али јој се име очувало. Из те Вртаче и данас тече речица преко вароши Гилана и утиче у Бинчу Мораву. Како је у Вртачи вековима растао и трунуо шевар, то се место звало Гњилан. Још је ту била баруштина пре сто година, на оном истом месту, где су сада најлешпе башче. Кад је пре деведесет година киша спрала земљу с врлети Новога Брда и горе нестало воде, новобрђани се спусте у Жупу уз Гњило место п ту се започне варошица пређе Гњилан. а сада Гилан") и има изобилно воде.

Од Гилана до Бујановца (близу наше границе) има шест сати. На изласку из Гилана за Бујановац бије дивна чешма звана Ђенар"), код које се путнив заустави и напије воде, па одмах у десно види „„Побијен камен“ са утиснутом шаком и прстима. — „Тај је камен ту добацио Краљевић Марко из Прилипа, па на њему остала шака“ — тако свакоме причају гиланци и тако гласи народно предање.

7) Т. ј. Крајња. 2) Турска реч, а српски се и данас зове Гњилан