Браство

44

дроњке, пристале да се на њих вода лева, само да сачувају обичај народни.

Али с дана на дан, што сила турска растијаше све више, то и у редовима Српкиња беше све мање јунакиња, да обичај овај сачувају; он мало по мало спаде на сиротињу, а најпосле га из користољубља узеше Циганке! Сад већ више у слободној Србији Лазарице не певају онако дивне песме, нити оне играју обичаја ради, већ џепа свога ради.

Но обичај живи и живеће донде, докле год Србина буде Српство загревало. Нарочито се овај обичај лепо сачувао у: Старој Србија, у Маћедонији и у Новим крајевима око вароши Ниша.

Ево како се врши тај обичај овде око Ниша:

Лазареве Суботе у јутру рано, девојка која мисли бити Лазар, позове другарице своје у своју кућу да се спремају. Она се обуче у мушко одело, на главу намести калпак или нешто на то налик, два бела пешкира укрсти преко груди (као оно ђакон кад служи), узме у руке мач и држи га пред собом, Друга девојка обуче сеу најлешпе празнично одело. На главу метне смиљевац од перја начињен, као негда младе у Шумадији; окити се лепо цвећем а преко лица пребаци танки вео (овде га зову „дувак“) па тако иде с Лазаром. Друге три девојке, које су такође лепо обучене, иду за њима и певају песме лазаричке.

Док се Лазар и Лазарка опремају певачице певају пред кућом гласно: