Браство

147

у часовима очајања, који ни код мене нису бпли ретки. Нека им је и на томе хвала !

И наше је поколење ишло стазама њихових у неговању пријатељства 6 нашом браћом, лужичким Србима, пи ми смо бе и овом приликом уверили, да је она наша пословица народна, која вели да „крв није вода“, истинита, Оно мало лужичких Срба, 6 којима смо тамо дошли у додир, били бу нам прави и искрени пријатељи, х њих се сваки од нас сећа 6 радошћу, и ми се поздрављамо по свакој новој ласта, која од од нас к њима иде, или од њих к нама долази. Али су и они не само у самој Липисци већу целој околини на умору. Германизација, која има сва могућа средства на расположењу, корача гигантским корацима, и ми ћемо једног дана читати, да су сва околна места прекрштена на немачки, п свако ће се завршивати-дот! пли-уогзба4б, у место што се данас сва свршују на ић. Лужички Срби су готово сви протестанти, и тако их осим језика ништа не одваја од Немаца. Но ови дижу у велико и ту преграду. Већ у првом разреду деца почињу учити немачки, а како је то језик суда, полиције, школе, штампе и трговине, то га и млади Лужичани уче брао, и то увек на штету свог језика. Још само свештеници по удаљенијим селима држе проповеди на језику Лужичких Срба, а Немци се хвастају, како ће и то у скоро престати, и како се то сад чини само збот сеоских жена, које неће ни по што да уче немачки, и које као за инат заборављају све што су у школи научиле, чим из ње изађу. И ово је истина. — Нас већ одавна не би било као

народности, признао ми је један свештеник Лужички 10“