Браство

160

треперило. Мој је дах био успоренији, моје су се груди дизале теже и лаганије. Ми смо тако корачали ћутке без пи једне речи. Мени није разговор никако ишао од срца, а он је то увиђао, па ме је оставио на миру.

На часовнику оближње цркве избијала је поноћ, кад сам ја оставио свог пријатеља пред његовим станом. За тим сам продужио вам. И ако сам данас толико био на ногама, видео вам да од сна ноћас нема ни спомена, и ја сам прошао и евој стан и упутио се у оближњу шуму. Тако сам, удубљен у безброј мисли, лутао до пред ваму зору.

· . . Наш народ растурен и раздвојен и политички и вером... Ни једна трећина његова не може да ради на општем добру ... Непријатељи нас цепају и с поља и унутра... Језуитским лукаветвом отеше нам Босну и Херцеговину... Гадним шпекулацијама, пуштају или још боље туткају Арнауте и Бугаре да у Македонији и Ст. Србији, на очиглед „просвећеној“ () Европи зловтављају и уништавају српеки народ.

А ми — поштењаци! ... Ми гинемо иза Аустрију и за Пруску и за Турску и за Русију и за Бугарвку и за Мађаре и за Италијане и — за кога још

не. Где је још стопа од Алпа п Апенина па на овамо, коју ми нисмо попрекали нашом крвљу: И ништа или готово ништа нисмо отуда извукли за себе. Раздељени и растурени у ове две скромне кућице једва се бранимо од аждаја, које прете, да нав прогутају. Па онда наш унутрашњи раздор, па наше недаће, па јадно стање наше браће под стотину господара !