Браство

159

рат, у коме је Гурка наш домаћин назвао другим Суваровом.

Кад смо се ми дигли у крчми, више није било ни једног радника. Часовник је показивао још само пет минута до једанаест. Домаћин нас је испратио до врата и извињавао се, да нас је својим „ћеретањем“ толико задржао. Ми смо се бранили од тога. На против ми смо њему били захвални.

— Драги мој „брате славенски“, рекао ми је мој пријатељ, који ме обично у добром расположењу тако звао, ја сам вам искрено благородан на овој прилици. Ово је врло интересантан човек.

— На против, благодарност је на мојој страни.

Ж ж ж

Ноћ је била ведра, пуна звезда, као ноћ после пиротске битке. Само ове ноћас нису падале у толикој мери. Ми смо ишли, обојица удубљени у мисли. Мој пријатељ је покушавао, да по кад и кад прекине ово ћутање каквом шалом, али мени ова вечерас није пријањала за срце. И с десна и с лева мирисале су покошене ливаде и пожњевене њиве. Природа је дисала вечерњим успореним дахом. Попци ву певали тужну песму растанка, јер ву из покошене траве морали да се крију испод жбунова, који су били упарађени покрај сеоског пута. По који слепи миш прнуо би око наших глава, пратио би нас по мало, па би нас и он оставио. Под ведрим звезданим небом, мој се поглед преко таласасте равнице губио у бесконачности; моје очи мора да су биле сузне, јер ми је све пред њима