Браство

158

Имам је у својој соби. То је био човек... . Од тада никог више. И да сам јутрос издануо, он би бло једини .... Па ипак године 1876 кад је „оно мало Херцеговине“, као што је Бизмарк једном приликом рекао, устало на оружје, ја сам можда први пут 03биљно клео гранату, која ми је на Кенгрецу однела ногу. Да тога није било, ја бих по свој прилици оставио кости негде у Херцеговини. Зашто Како: шта ме је тамо вуклод ни сам вам не бих умео рећи. Па ипак ме тада нешто неизмерно вукло тамо. И да сам бамо био здрав, и да сам нашао само једног друга, ја бих отишао тамо да се борим с браћом мога деде односно с њиховим унуцима. Да, допшста. Тада ми је у два маха излазио покојни деда у сну пред очи, и у оба пута ми је говорио и то тешким лужичким језиком, како он хоће у свој стари завичај, а како ће тамо да поведе и мене... И од тада га готово више нисам ни сневао. Или и кад ми све појави у сну, он прође као сенка... Али сад је већ све измењено .. Наше новине говоре, да је сад п тамосвеу реду... Радовао вам се сваком српском успеху п то некако по инетинкту, пи можда ће вам бити смешно кад вам кажем, али сам се за време последњег рата често дохватио се мојим познаницима. Они сви обожавају кнеза Батенберга. Он је истина добар јунак... Али вам ја ипак тврдио увек и остајем при томе, да су Срби храбрији од Бугара. А победа% победа... рат је често коцка.....

За тим је разговор опет прешао на пруско-аустријски, по том на немачко-транцуски, па на руско-турски