Браство

Зе

и МР ј

15 7

— И мој отац је још крштен у грчкој цркви. Но он се венчао у нашој протестанској — цркви, и ја и моје сестре крштени смо у тој цркви. Од смрти мога деде ми место „славе“, која овде није у обичају, дајемо прилоге општини на сиротињу. Мој покојни отац давао је но то о св. Николи двадесет и пет, ја дајем сто марака ... Кад ја умрем, оставићу такво завештање општини, јер моје сестре и зетови неће о томе ништа да чују. А наш је деда заслужио, да бар то чинимо за његову успомену.

Он опет ућута. — Мој пријатељ га је посматрао дуго, па ће упитати:

— Бога вам, кажите ми право, да ли ви кадгод мислите на постојбину свог деде% да ли вас што привлачи Србији и Српетву — јер ваш је деда био Србин, ви то сигурно знате '

Мој пријатељ као да је читао моје мисли. Ја сам се таман спремао да га то исто запштам.

— Говорићу вам истину. И он нас погледа 0б0јицу. Осим пијетета према моме деди, мене ништа не везује за Српство. Ја сам се родио, одрастао, васпитао се и живео овде, међу Немцима. Ја у овој земљи гледам своју отаџбину. Ево, — и он се окрене мени ви сте осим мог покојног оца други Србин, кога у животу свом виђам. Пре четрдесет година видео сам једног учевног и доброг Србина: Вука Караџића, и сад вас. И то је све. И Караџић је био чуо за нашу кућу. Мени је као младићу дао неколико књига на српском и на немачком, и ја сам ове последње са задовољством читао. После вам набавио и његову слику.