Браство

156

вену ногу добио сам орден ... Кад сам се вратио дома затекао сам оца на самрти. Овпо сам се по његовој смрти око матере пи ставио сам себи у задатак, да очувам ово мало имањица, што је деда крвљу и с опасношћу живота задобио. До вад ми је, хвала Богу, ишло све за руком и добро, а он ме, хвалим га, неће сигурно ни од вад остављати ..... Ето то вам је вве. Па ћађеп зе ез ... И он опет извуче своју бурмутицу, и понуди нам по један шмрк, и сам повуче добру дозу.

Радници су за противним столом ћеретали. Међу нама владала је тишина. Старац као да се сам за себе враћао у своју прошловт, Мој пријатељ као да га је на том путу пратио. Моја је глава била пуна мисли и слика, које су се гомилале једна преко друге и једна другу претрпавале и запљускивале.

— Има те ли ви „кућњег патрона“ % упитах га са свим несвесно. Овај сам израз употребло в тога, што вам се бојао, да ме неће разумети, ако га запитам за славу.

— Њућњег патрона, породичног патрона, да. То се код вас зове „слава“ је ли: И он ту реч изговори чисто и лепо. Да, имали смо нешто налик на то. Док је нокојни деда живео, на св. Николу су сви вбуведи били позивани на гозбу. Тога дана је он слао по једну воштану свећу и по какав новчани прилог у грчку цркву у граду... Он је био грчке вере. Ви сте сви тамо грчке вере...И Руси су грчке вере...

Ја му само ћутке одобрих, да би продужио даље, а он настави: