Браство

152

лио се било у старешина, да с њим тада остане овде и још један његов друг, кога је звао „побратим“... Он се почео овде полако окућивати. За тим се ускоро оженио, узев за жену кћер богатога Лужичанина Дражика. Умро је као што ми је отац приповедао, у дубокој старости, али ја га нисам запамтио. Тамо код вас мора да је лепо, јер ми је мој покојни отац причао, да је деда још пи на последњем часу помињао свој завичај, а још на месец дана пред емрт говорио је, како ће ићи, чим се придигне, тамо. Само ву га и баба ми и покојни отац много од тога одвраћали и нису га хтели пустити да иде. Своме „побратиму“ је на самртном часу препоручио, да иде у завичај, и онда је испоздрављао све, којих се сећао, а који су можда били већ одавна помрли,...... Мој покојни отац је знао једва по неку реч очевог језика, али се 6 њим споразумевао лако, јер је покојни деда опет био прилично научио лужички поред бабе, а и отац је тај језик знао — као матерњи. Али га је и он ускоро заборавио. И како да не би. Кућа Дражика била је последња од лужичких у овој околини. (ве сестре моје бабе поудавале су се у град, и мој покојни отац виђао је своје тетке у месец дана по један пут. ( целом осталом околином говорио је немачки... Моја мати — и она покојница, бог да јој душу прости! — била је чиста Немица из Коњевића. И ја и моје сестре научили смо од ње само немачки ... Кад сам дорастао, био сам краљев војник. Гушио сам буне и био сам у неколико битака. Год. 1866 однела ми је граната ово парче ноге, кога сад као што видите овде нема. да одне-