Браство

168

ове нека м даље шуште, и поточиће, нека и даље роморе; оставимо их до сутра а сада хајдемо унутра, хајдемо у двор манастирски да потражимо вобу и да ве сместимо.

Кроз велика двокрилна дворска врата, улегосмо у двор. Одмах према вратима, на једно 50 корачаји, уздиже се црква Св. Богородице (85 септембра.), задужбина наших старих. Одронци од зидова, крова и стубова, ваљају се око цркве, а на крову се виде неколико младих јасенова пи багренова, који су изравли још пре много година !

И на једној и на другој страни, од дворских врата, находе се прости двоспратни станови за госте да се у њима стане, када овде на збор, или иначе дођу. Сем станова има и осталих потребних зграда.

Док све свместисмо паде већ мрак. Послушници приневоше вечеру, вечерасмо, а после вечере настаде мало весеље. (амо ко је имао прилике да међу овамошњим Србима буде у еличним весељима, тај само може представити себи вечерашње весеље,

(легло се беше преко 100 Срба, 50 Арнаутах пет, шест Турака из Куманова. Дуж оба ходника беху постављене софре и вечерало се, а сада само падају зравица за здравицом. Почевши од „царско име“ па редом за здравље: мира и слоге међу браћом, трговине, берићета и тако даље.

После здравица, „док винце улезе у лице, а равија беседити стаде“, а уз свирку милу бКопљанских