Браство

192

3) Две куће и један дућан у Куманову и једну воденицу у селу Матејчи.

А од похретнога, може се рећи, ништа сем манастирскога покућанества и оно мало стоке.

»

Око 1805 године заузму се из Куманова: Стари Иконом, поп Ђорчо:“) и још неколицина од Срба, те пошто о свом трошку пошљу поп Ђорча чак у Париград (јер им валија призренски не допусти) — добију допуштење, да ову задужбину, својих старих, призаграде. Тада прикупе, нешто од тамошњих Срба, а нешто добију милостиње по Кнежевини Србији (око 800 15) те заграде двор, подигну ове станове и поправе нешто и саму цркву. Од 1856 до 1888 године, до емрти, непрестано је поп Борчо бивао у манастиру и настојавао.

Бугарске владике пре 1880 године, Доротеј и Ћирило, са оно неколико трчилажа кумановеких, пробаше на много начина, да добију у своје руке и ову задужбину српску, али осташе без успеха. За то ваља

15) Право му је име било Ђорђе а звали су га Ћорчо Војникмуа, по селу Војнику одакле је и родом (четири часа од Куманова у пчинском крају). Од како је пак почео да се бави у манастиру Матејчи, метне на главу поповску капу и обуче поповско џубе, те га по томе, као шале ради, прозову поп Ћорчо, па му то остане и до смрти тако, да га сада знају само под тим именом поп Ћорчо.

Ово је онај «чорбаџија Ђорђе, епитроп> о коме пише и г. Панта.