Браство

196

Нећу, рекох, о томе да пишем. Остављам то другима, којима је вично перо а буду овде дошли, а ја ћу ево да прозборим коју са овом гомилицом Српчади и Арнаучади, која ме је са свију страна спколила и весело ме прати — Српчад уз певање ерпских кумановеких песама, а Арнаучад уз пудњаву карадачких'“) револвера и призренских пиштоља. Баш су наивни! Отворено им је срце, да можеш у њему ишчитати тајне њихове!! Верни су, предусретљиви и радознали. Само ме запиткују: како јеу Србији— Како то да у Србији нема спахија, нема десетка ; како може сваки да бере своју летину кад хоће и тако даље“ На све сам им давао кратка објашњена а они постају још радозналији.

У овакоме занимању дођосмо до „Ајдучке Чешме «“ и ту поседасмо да се одморимо. Моји млади пратиоци поставише на једном дрену мету, па ме позваше да гађамо нишан. Ма да несам никакав стрелац, ипак пођох да гађам — да им учиним по вољи. Гађаше они, гађаше, па дође ред п на мене. Узех мартинку, наслоних је и, случајно, врло случајно, погодих баш у данце! Ово изазва велико чуђењеу Арнаучади, јер не могаше ни један више погодити данце, а неописану радост у СОрпчади, што сам ја погодио данце. Оставих мартинку и не бих је више узео, па да ми 100 дук. ц. давахуа Арнаучад око мене па:

16) Ло су велики, тешки револвери. Њих овамо разликују двојако: «карадачки,, — то су они који се праве у Црној Гори (!) и њих сматрају за најбоље, и анемце алтипатлак“ — немачки шестопук.