Браство

208

село Дељадровце. Остављајући пак Дељадрововце лево

од нас, после пола часа, ето нас код села Аџарлара. (Даље имаде и станица жељезничка Аџарларе).

У свима овим селима живе већином Срби; па за то да се зауставимо мало овде, при селу Аџарлару: да се зауставимо код становника овога српскога краја.

Све до Катланова сретаћемо Србе, Арнауте и, овде онде по кога циганина, сеоскога ковача. — Највише ћемо наћи Срба па Арнаута па Цигана.

Ма да је имање у рукама скопљанских бегова и зајима, или у рукама овд. Арнаута, те је, по томе, већина Срба турски чиочија, ипак су се Срби одржали као свесни Срби! Несу ништа изгубили ни од свога језика, ни од обичаја, а најмање од поноса српскога ! Нарочито је лепо српско предусретање у овоме крају. Чак на педесет метара да те са своје њиве или Лливаде види, „одмах би те поздравио ва: „Срећан ти пут“ или: „Добра срећа“; или ако би те који срео, он би ти смирено Бога назвао са: „Добро јутро“ или: „Помагај ти Бог“ и питао би те за здравље.

Путујући овако сретосмо једнога старијега Србина, који ношаше крчаге пуне воде. Па кад му се приближисмо, а он стаде и заклони крчаге иза себе, и по што прођосмо, просу за нама мало воде из крчага. Кад смо га питали за што то чини, а он: „Е такој се ваља. Да ви иде срећа, како вода што иде“.

Оваким предусретањем, оваком уредбом и српским рувом, био сам потресен од радости и од жалости. Жао 'ми је што не могу да доведем овде кога брата из Шумадије, па да се нагледа своје браће и својих