Браство

13

опуштајућ се у низине

слана мора штомине, разабира мисо једна:

„Све по мало свјетлост ходи, „што вјекови собом нове „све ће да се препороди !“

Доше дома... кући доше... триста друга сви на броју али једног само није, нема оног старца чила нема оне љуте змије!..

На обронку студна кама Невесињу у близини, остао је — јадом својим... да војскује на планини!..

Непрестано поглед буљи. силно стење... оком пита... куд се прамен магле дио у ком бјеше књаз и вођа, Те се 6 њиме опростио! —

Па кад поноћ.. 6 прам мјесеца. Заокупи Српство широм... кад закука кукавица а цијукне ластавица, ко потмула грмљавина у наокруг тресне гора...)