Браство

212

бити, од вајкада овде станују, као п она у Бислимским стенама.

По што ве нагладасмо овога дивнога природнога створа; овога колико страшнога толико и величанственога српекога краја, хајдемо сада у „Пусте Авузе“,

— То нам је опет једна стара, већ пропала зграда. Има неколико врата и неколико одељења. У једноме одељењу заставмо неколико Срба сељака из околине, где се купају. Пођосмо у средње одељење, кад тамо имамо шта и видети. Велико, скопљански озидано и помошћено купало (екоро колико и оно у дољњој бањи), пуно бистром водом, али тако бистром, да би се и игла на дну његову видети могла. Ово ме је веома зачудило, а још чудноватија је змија она, која се тамо, амо, вијаше по води, док се на послетку не сакри. А што по која велика жаба трчкара по води, то ме неје тако зачудило. Ето ово је она змија (,„сајбија“), о којој смо јутрос пред купалом доле говорили, коју овамо држе за „сајбију“ ове воде.

Народ наш овамо не памти много о овим купалима, као ни о доњој оној бањи, која сада ради. Народ прича да су нам остала од наших старих: да су их правили наши стари, када је било српско царство и тако даље.

Џрегледасмо редом сва одељења па изипђосмо на поље да мало седнемо и да се још мало нагледамо овога, као што мало пре рекосмо, колико страшнога, толико и величанственога врпскога краја.

Повле кратког одмора, пођосмо доле и ето смо опет пред доњим купалом. Овај дан прође само у излету