Браство

го (= с

Њу ми просе просци од свакуда.

Седам паша од седам градова

И четири аге од Новога; —

Никоме је братац не "ће датл.

Сви су му се просци одустали,

Ал не хоће Сењанине Иво,

Нето скупи по Сењу јунаке

И даде им коње и оружје:

Бритке сабље прије непасане,

Шарке коње прије неседлане,

Па окрену Богданову двору. Кад је једно јутро освануло,

Устанула сестра Богданова.

Па овако брату бесједила: „Чујеш, брате — чујеш, добро моје!

Нијесам ти санка боравила

Од жамора младијех момака,

Од звекета бриткијех сабаља,

Од пуцњаве шарака пушака,

Од врискоте бијеснијех коња,

У наранчи од сивог сокола;

Кад сам јутрос устанула млада,

Даде ми се нешто погледати,

Док угледах шатор у сред поља,

По ливади вранци коњи пасу,

У наранчи сиви соко сједи.

Ако ли ми, брате, не вјерујеш,

Ти изађи кули на пенџере,

Па ћеш и сам чудо сагледати“. Кад то чуо Љутица Богдане,