Браство

го

>

Оде јунак на бијелу кулу,

Па излази кули на пенџере

И сагледа чудо невиђено,

Баш к'о му је сестра кажевала. Ал да видиш Љутицу БогданаЂе завика иза евега гласа:

„Чиј је шатор у пољу широку, Чиј су коњи у росној ливади, Чиј је соко у жутој наранчи,Све му пусто за њим остануло, Као што ће данас, ако бог да!“

Проговара Сењанине Иво:

„Не кун тако Љутица Богдане ! Ја сам чуо, а људи ми кажу,

Да у тебе диван цвијет расте; Док мирише, евак га бегенише, Кад увене, нико ти га неће; Убери га, поклони га мени !“

Кад то чуо Љутица Богдане, Џевердару љути огањ дава, Погуби му најбољега друга,

По имену Бошњаковић Вука. Отолен се Богдан повратио, Па силази у доње камаре, Ђе је своју сестру наодио И овако њојзи бесједио:

„Бог т' убио, мила сестро моја, И кад си се лијепа родила!

(0 тебе су се земље завадиле : Седам паша од седам градова