Браство

у З

297

удружени нападну на Ниш. Другу половину одведе Чавдар на лесковачки друм те га опседне и заузме висове код Корвин-града, како би спречио пролазак Турцима из Лесковца, ако би ови пошли Нишу у помоћ. Но Срндав не затече кнеза Милоја у Еминовој Кутини, а Турци чувши шта се догађа у Заплању, пошљу пред Срндака једног свог изасланика — сердара, који их запита: „Шта хоћете рајо те се буните' Ако вам је велики порез, смањићемо вам. Ако вам је тежак кулук, олакшаћемо вам. Не дижите на цара руку, тако вам је и Бег Милош поручио“. Но Срндак му одговори, да поздрави Турке, како више нема за њих у Заплању ни баница ни кхокошака. Изасланик се тада врати и о свему извести Турке који изјутра рано груну с војском на Срндака. Срби су се очајнички борили, али како нису имали ни довољно оружја а и бројно мањи морадну одступити, — управо даду се у бегство, оставивши приличан број рањених и мртвих на бојном пољу. Чувши Чавдар за овај пораз на Кутини и да су Гурци продрли дубоко у Заплање те му зашли за леђа, он се врати са својом војском натраг која се још у путу разбегне. Ваља признати да су Турци овом приликом поступили са Србима доста човечно. Они затраже те се устаници, код села Душника, провуку испод укрштених турских сабаља па их отпусте кућама. .

Али устаници Власотиначки прођу много горе. Пошто је угушено Заплање, Турци из Лесковца груну свом силом на Власотинце, растерају и потуку многе устанике, а башибозучке — арнаутске чете, пошто најпре са свим опљачкају Власотинце, предаду га огњу те са свим изгори.

Чавдар и остале вође спасу се бегством у Србију и оду у Београд. Но по тражењу турске владе,