Браство

па

поћи

Нисам знао да ће тако бити,

Да ћу с братом зајдно логорити !...

Беше нојца !... Стража маглом лута, Нигде стазе нигде права пута...

Тек од једном — у сред општег мира Трубач Јоле, узбуну засвира;

Сви ђиписмо... Ја уз Јанка стао;

Да је брат мој — нисам тада знао !

Он ме гледа... гледа без престанка...

И ја гледах у снуждена Јанка...

Од једаред топ османски рикну;

„Јуриш, јуриш“ — јасна труба цикну... И ми тада као морски вали

На турски смо табор кидисали...

Тада Јанку једно турско тане

Проби груди баш са леве стране, Паде доле, па тек болно врисну,

Ухвати ме, па за руку стисну:

„Ја умирем... поздрави ми мајку, а „Чича Марка, седог ми бабајку... | „Ја сам његов !... Знадеш село моје '

„Ал те црне... јасне очи твоје,

„Тихо зборе на издаху моме:

„Завет дајем бралу миленоме !

„Узми прстен! Он је бабе мога

„Њим обдари мене, сина свога ј „Ох, како је то сећање драго! —

„Прстен овај — породично благо

„Узми, брате !... И ја прстен узе:!“

Из ока ми грунуле су сузе...

Тад сам вид'о, кад му душа прну,

Да сам жалост дочекао црну —

Тад сам сазно — у сред страшног рата,

Да сам свога изгубио брата !

кроз сузе