Браство

РАСТКО НЕМАЊИЋ

——<——

Г. Одлука.

" Други у гори живот проводе,

Планински даси души им годе, Слушају песме веселих птица

И мило-евирку гласних фрулица,

И беру цвеће, пуно мириса,

А ја тугујем —- препун уздиса. Крај мене сија сребро и злато, Али ја... ништа — не марим за то. Све је то — пљачком задобивено И људском крвљу све заливено ! Погледам камен, где блесно сија Ал' ми је жива гора милија:

Крај хладног, бистрог, планинског вира, Уз звуке звона од манастира.

Чека ме сјајна царска порфира, Пуна свеславе ал: и немира... Крвавим копљем смере постиже,

А крвљу врелом славу подиже

И силом треби непријатеље.

Не... такве жеље... нису ми жеље !

БРАСТВО УП.