Браство

303

— Него, Јоване, рећи ће после мало Петроније, кад си оздравио, сад треба, као ортаци, да прегледамо цео наш мал и имање, па, ако ти је воља, да се поделимо; а ако не, да и даље останемо у чадрузи. Бог нам је свега доста дао.

— Теби, а не нама, рекне на то Јован. Ја, Петроније, немам шта од тебе тражити, него оно, што сам ти и дао. Ја нисам радио ни помагао, већ ст сам ти; па твоја мука, твоја и заслуга. Не би било ни право ни лепо да ти мени дајеш и од свога зноја оно, што ја нисам заслужио.

— Али, Јоване, ако сам ја радио, и ти си уложио новаца и земље и све што си имао, а ја сам увидео, да је то све Бог благословио, и ако је тебе казнио. Ја сам и пре тога радио и мучио се, па сам био вазда убога сирота, а у задрузи с твојом имовином, ми смо се — хвала Богу — обогатили. да то, останимо и даље у задрузи, па нека се од сад и моје и твоје зове наше.

— Е, нека буде тако, као што кажеш, одговори на то Јован, остаћемо и даље неодељени, па ћемо — молећи се Богу за живот и здравље — и даље радити.

И Петроније и Јован пољубе се, и тако су и даље живели, као рођена браћа, радили земљу и све више се богатили; а Бог, коме су се обојица молили, увек је благословио муку и труд зноја њихова.

ПРЕПРИЧАО

Андра Глигоријевић.