Браство

309

Ал' у тај мах, зачује се онај исти глас, што је и оне ноћи викао:

Оооој '... сватовили'!... стани, стооој !...

И за час се цела ломљава стиша. ;

— Шта је сад" запита други глас.

— Па треба да вратимо човеку ногу!

— Коме човеку '

— Па овоме Јовану. Узели смо му је још пре. годину дана, кад се на овом истом месту сломио точак на кумовеким колима.

— Е, па хајд, и треба да му се врати, рекоше многи други. Добро нас је послужио.

У исти мах, настави се евирка и песма, и уз тутњаву кола и узвикивање, сватови су се све више удаљавале, али, сада, на другу страну.

Јован, лежећи у постељи, беше и ово све чуо, али мало после и заспи.

Кад петлови огласише зору, он се пробуди.

Сети се и ноћашњице, прекрсти се, па покуша да крене одузету ногу. И гле, нога се помаче, као да ништа није ни било!

Он се дигне из постеље и на велико чудо, пође по соби обема ногама, као и да није био узет. Онда се Јован прекрсти, захвали Богу п обуче. Кад је бпо готов, оде одмах Петронију.

Кад га Петроније виде, где онако здрав иде својим ногама, није знао шта ће од веље радости. Загрле се обојица и тако су се дуго љубили и гушили у сузама, као мала деца.

Тада Јован исприча све Петронију, како суп ове ноћи прошли еватови, шта је све било, шта су говорили и како су му повратили одузету ногу.

— Божја воља! рекне Петроније и прекрсти се.

— Јест, Божја воља, и хвала му, одговори и Јован.