Браство

301

Кад буде у вече, Петроније, право са њиве, дође Јовану.

— Што ти данас не дође на њиву: запита Петроније, видећи га где лежи.

— Е, мој Петроније, одговори му Јован, добро ти мени синоћ рече: „ако да Бог здравља“, па, ето, теби је и дао, а мени, грешном у Бога, одузео. Сад сам се уверио, да смо — што ти рече — еви у Божјој руци, и да човек никад не зна, шта носи дан, а шта ноћ!

Па му онда исприча цео ноћашњи догађај са сватовима. Петроније се на то све прекрети и захвали Богу на његовом свемогућетву, а Јован му још рекне:

— Иди, брате, па ради, и моли се Богу за мене грешна, да не останем до века овако грдан.

Петроније оде, и од то доба рад му је доносио обиљате добити. Са оно нешто својих и Јованових новаца, он постане први газда и почне куповати све више и више земље и стоке.

Јован је и даље лежао у својој кућици, као пола жив, пола мртав човек. Више се он није ни надао, да ће се пи кад дићи на своје здраве ноге.

Прође тако п читава година дана. Кад буде другог дана, по пуној години, и кад падне ноћ на земљу, помоли се Јован, као увек Богу и заспи.

Спавао је он тако, мирно и дуго, али, кад је било око пола ноћи, тргне се из сна. Почне ослуш-

кивати, а то, он опет чује — као и оне ноћи, кад му је нога одузета — оне исте песме, свирке, ту-

тњаву кола, да му се сва колибица и постеља тресла, и онакво исто узвикивање.

— Боже, повиче Јован од страха, молим ти се грешан, не дај им, да ми одузму и ову другу ногу. —