Браство

300

— Па не можемо овде ваљда остати са вођевином, додаде други.

— Ама, шта се, људи, мучите, чу се сад и трећи глас. Ево. позајмите једну ногу у овога Јована, што у овој колибици спава, подметнпте је на место точка, па се онда можемо рахат кренути !

— Право кажеш! одговоре овоме неколицина гласова.

Јован је све ово слушао, ал' се ни по које добро не смеде јавити ни даје жив. Кадчу још, да ови ноћашњи сватови поменуше и његово име, и да траже у позајмицу и једну његову ногу, њега, од стра, пробије самртни зној, па више није ни чуо, како сватови наставише свирати, певати, узвикивати и измицати, тако, да се свирка и тутњава све мање чула и удаљавала.

Јован, лежећи у постељи и не смејући ни да мрдне, мало по мало стишао се од стра и поново заспи.

Кад петлови, што оглашују зору, закукурекаше, пробуди се Јован, и хтеде скочити да се обуче. Алп, јест; хоћеш — десном ногом ни да крене с места. Окуша он још један пут, аја, ни макнути. Опипа ногу, а она се укочила к'о исто дрво, па ни да се мрдне. Сети се онда, Јован, ноћашњих сватова, а сети се — богме — и синоћњег разговора с Петронијем, па се растужи и заплаче:

— Боже, опрости ми грех, кајао се он и плакао, што сам ишао против воље твоје.

Али, сада, више није могао ни Бога умолити, нити му сузе што помогоше, јер му нога оста хлдна п крута, као сињи камен.

Петроније је целог дана радио на њиви, орао, и чудио се, што му нема никако ортака Јована, да му помогне.