Браство

349

ником, и матере Марије, која такођер беше из свештеничке куће. Сем Лазара беше у родитеља његових још четворо деце: два сина и две кћери. Сад су већ сва та браћа и сестре покојни.

Родитељи Лазареви бијаху врло честити и побожни људи. Отац врло строг, а мати права рајска душа: и душу би своју дала деци својој. О врлинама ове узор-жене и мајке писао је пре десетак дванаест година садањи парох карловачки горње цркве и администратор протопопијата карловачкога Васа Константиновић, ако се не варам у листу „Привреди“. Такви родитељи, давши својој деци честито кућње васпитање и усадивши у срца њихова праву ерпску побожност и богобојажљивост, те љубав према народу свом српском и вери православној, — дадоше их школовати, а особито се стараху да васпитају своју мушку децу. Ови честити родитељи, који су беспримерно љубили евоју децу, откидаху од својих уста, те са сиромашне парохије грабовачке школоваху без ичије припомоћи и штипендија своја два сина.

Основне школе учио је Лазар у месту свога рођења, а кад ове сврши, испратише га родитељи у Петроварадин и дадоше га у такозвану „немачку школу“, да изучи најпре немачки језик, без кога се тада није могло никуд. Одатле отиде у Карловце, где сврши тадашњих 6 гианазијских разреда. За тим оде у Загреб, где сврши филозофију. Свршивши Филозофију, врати се опет у Карловце и упише се у богословију, коју 1854. год. сретно сврши. У науци је свагда добро успевао, а владање му беше примерно. Њему не беше никад дуго време. У слободним часовима није се он, као што то многи чине, шеткао и скитао, него се бавио било читањем корисних књига, било цртањем и сликањем. За ово