Браство

350

последње је имао особити дар, и да се одао сликарству, јамачно би брзо као вештак изишао на глас.

__Свршивши богословију, постане народни. учитељем у Старој Шазови, но учитељевао је кратко

време. Као учитељ ожени се Љубицом кћерју чу-

венога проте карловачкога Павла Николића ушсо „проте Зеца“. На Илин-дан 1899. рукоположи га Арсеније Стојковић, епископ будимски, за ђакона,

а 9. новембра т. г. за презвитера и буде пристав- |

љен свом тасту за капелана. Капеланску службу вршио је нешто јаче од године дана. 1827. би наименован за војног капелана код петроварадинског гарнизона. Као врло угледна и симпатична личност стекао је у Петроварадину овај млади свештеник врло много пријатеља и поштоватеља, које међу војничким часницима, које опет међу тадашњим првацима српским у суседном Новом Саду. Овде је он, поред својих свештенопастиреких и других званичних

дужности и послова, проводио слободно време у обу-

чавању даровитијих и лепим гласом обдарених Србавојника у дрквеном појању, које је у истом тако извеџбао, да је милота било недељом и празником ући у војену капелу варадинску и чути овај кор униформисаних појаца.

Долазећи често у тешњи додир са првацима и новинарима, новосадеким, упознаше они у млађаном овом свештенику даровита човека, па га одушевише да пише у новинама. Пун амбиције, поче збиља писати, и његови чланци, у којима се претресаху разна, питања из сфере управе и уређења наше овопределне цркве, наилажаху на опште допадање. Понајглавнији састав те врсте му је „Чланци о нашој цркви“, штампан у неколико бројева, мислим, новосадског „Српског Дневника“. Потписивао се шиФром В. С. (војени свештеник). У чланцима њего-