Браство

302

хоћемо ли, браћо, и сада чекати да упаднуу село, и онда да се боримо и бранимо 2

— Хоћемо!... Бићемо се!... Не дамо се! — чуше се повише гласова. — Ја мислим, браћо, — продужи свештеник:

— да ће бити боље да им не дамо у село, да их не пустимо ни близу села, да их чекамо у шуми.

— Како да их чекамо у шуми, кад не знамо кад ће упасти! — прозбори Стамен Анђелков.

— Тако је. Па зато ја мислим, браћо, да изберемо једнога, па нека он узме дваестину момака и с њима нека крстари по шуми: нека чека Арнауте и нека их одбија.

— Тако је... тако да буде! — чуше се и други.

— Е, сад, браћо, кога ћемо да изберемог упита свештеник.

Сви заћуташе.

Онда ће опет Стамен:

— Ако ћемо по јунаштву, по честитости, а такав нам и треба, — ја мислим да не можемо у целој нахији бољега наћи од Недељка.

Недељко !.. Недељко! — повикаше сви

као из једног гласа и управише погледе к Недељку...

Недељко је средњега раста, густих дебелих бркова, граорастих очију. На њему је бела долама опточена црном оптоком, опасан црвеним појасом, а преко њега припасан силав; на плећима му ресаница, а испод ње џемадан од црвене чохе; на глави му црвени фес, а велика плава кићанка пала му на лево раме. Наоружан пиштољем и јатаганом у силаву, а дугу арнаутку пушку држи по средини...

Свештеник махну руком Недељку, те он приђе. Сви упрли погледе у њега. Скиде капу и пољуби свештеника у руку, који га прекрсти и гласно изговори: — Да си благословен !... Нека је срећно, да Бог да!