Браство

307

Поноћ је. Мраз, какав може бити о Богојављењу и какав се од оне зиме памти. Устаје Коста... узима чутурицу с вином, крсти се и пије три пута у име Оца, Сина и Светога Духа. Причести се.... спреми се за смрт. Пође од једнога до другога усташа... буди их шапатом, да пођу с њим у највећој тишини.

Кренуше се...

Студена ноћ. На небу звезде трепере, али потмуло. Зраке њихове упија магла, која је испод њих и која се спустила на земљу... Од мразасе рука лепи за пушчану цев... мрзне се дах из уста, те сеу леденим иглицама хвата на брковима, на бради.

Лагано се иде, да се не чује бат ногу по смрзлој земљи.

Већ се приближише ћувику, на коме је стража. Черкез је на стражи. Можда је осећао смрзавање, па је зато непрестано ходао. Шуменковић му јес бока. Нанишани. Пуче пушка, и Черкез се заљуља и стропошта. .. Усташи загрмеше из пушака и полетеше на непријатеља. Непријатељ се уплаши, збуни.. не зна шта ће, куда ће.

Шуменковић се упути једном Арнаутину испред шатора.

— Шта ћеш тиг — упита га Шуменковић арнаутским језиком.

— Хајде да дижемо рањенике! — одговори му Арнаутин, мислећи да је то какав његов Арнаутин.

У том Коста скочи на њега и вичући: „ја тебе тражим!“ — ухвати га за гушу. Понесоше се. Коста уграби, те Арнаутина сабљом удари по глави, али се'Арнаутин још не да. За тим Коста прибра снагу, коју може дати само осећање живети или погинути, заљуља Арнаутина и обори га. Посече га... То је био један од вођа арнаутских.

Борба се продужи. Кад се раздани — Орлић с тринаест лешева арнаутских беше у српским рукама.

•

20"