Браство

6 У “ Ку Г 2 '

20.

и да не почне међусобна борба. Срећом, захваљујући дубокој патриотској свести и честитости српског народа, који је уопште показивао, поред својих одличних особина пожртвовања и прегарања, још и ретку зрелост да оцени прилике и да сачува присебност, наш се свет уздржао од личне освете и, осим неколико малих изузетака, њему се не може пребацити, да је грубим злочином пратио победни поход српске војске. х

У чисто политичком правцу влада је имала исто тако тешких криза. Корошец и другови, прешавши у Изајцарску, састали су се у Женеви са делегатима Српске Владе и Југословенског Одбора. Њихов тамошњи споразум, до ког се дошло тешком муком, садржавао је потпуни дуализам нове државе: с једне стране имала је бити Србија, а с друге бивше југословенске земље Аустро-Угарске. Кад је у НЕ стигла вест о томе Срби су планули као један човек и Светозар Прибићевић одлучно, не устручавајући се ради евентуалних приговора, опозва на своју руку Корошеца из Женеве нагласивши му, да за такве преговоре није имао овлашћења Народног Већа и да их не може ни водити без његова пристанка. У самом Народном Већу, међутим, била

је јака струја оних, који су исто тако мислили и желели,

да одношај новоос. лобођених крајева према Србији буде удешаван, истина, у заједници, али са обележјем ако не женевског дуализма, који се препоручивао и хтео у два три маха службено протурити, оно у форми покрајинских или племенских федерација. Стјепан Радић, чији се разорни утицај осећао од првог дана, и у коме се стално видео бивши савезник франковаца, ишао је чак дотле, да је тражио недопуштање преласка српској војсци на подручје Хрватске, у чем је, на жалост, само са прикривеним мотивима био • = помаган и од неких других чланова, који су, истина, били за прелазак, али до означених граница. Но, народ, нешто угрожен хајком избезумљених разбијача, као, на пример,

Народно Веће из Осека, а још. више искрено желећи, да“

час пре поздрави ослободитељске заставе солунских витезова није ни чекао упута и објашњавања из Загреба, него је сам, посебним изасланством, ишао у сусрет српској. војсци, као што је чинила сва Босна и Срем, и примао је са најбратскијом срдачношћу.

Највеће ПА Е за све нас били су уговори о примирју између Италије и Аустрије. Граница, која је тамо

била повучена за талијанску окупацију, прелазила је дубоко

у хрватске и словенске земље и одвајала тако из тек ослобођене отаџбине велик део врло солидног, најкултурнијег и врло активног нашег елемента. Аустријска флота, која нам је била предана и на којој је била извешена народна застава, била је делимично напанута (потопљен највећи брод

азђиз Оли и још неки), а делимично угрожена. Тали-_

НА